Šta je disleksija a šta disgrafija?

Posted by Ivana Dakić on avg 16, 2012 in Disleksija | 4 comments

Šta je to disleksija?

Prema Prof. Dr.Spaseniji  Vladisavljević  (knjiga Disleksija I disgrafija – Zavod za udžbenike I nastavna sredstva Beograd 1991. ) Disleksija je okarakterisana kao poremećaj u učenju čitanja uprkos normalne
inteligencije, dobrog vida, sistematske obuke i ostalih povoljnih edukativnih, psiholoških i socijalnih faktora. Disleksija se često naziva i razvojnom disleksijom jer se smatra da proizilazi iz problema dečijeg razvoja .“

Disleksija je, prema definiciji Orton Dyslexia Society, jedna od nekoliko teškoća u učenju.

Disleksija je prema prof.Golubović, poremećaj u učenju čitanja i pored postojanja normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, sistematske obuke, adekvatne motivacije i ostalih povoljnih  edukativnih psiholoških i socijalnih uslova. Disleksija predstavlja značajno neslaganje između stvarnog (postojećeg) i očekivanog nivoa čitanja u odnosu na mentalni uzrast (Golubović, S. 2000).

Ukoliko vase dete  i pored prosečne ili nadprosečne inteligencije ne može da nauči da čita ili mu isto predstavlja  problem u smislu razumevanja pročitanog  možemo posumnjati da se radi o disleksiji. Disleksija se vrlo često  javlja paralelno sa disgrafijom koje označava  problem sa pisanjem  i sa diskalkulijom (smetnje u računanju).

Disgrafija je poremećaj u savladavanju veštine pisanja. Manifestuje se  neurednim i nečitljivim rukopisom, slovima koja su različite veličine i neravna, nepovezana ,a redovi  su postavljeni  koso ili ukrivo.  Slova su okrenuta na pogrešnu stranu, nedostaju ili se zamenjuju drugim slovima,rečeninica je gramatički nepravilna.

Ova dva sindroma  često zagorčavaju život deci od najranijih razreda. Disleksija se često spoznaje tek u drugom ili trećem razredu kada dete počinje da zaostaje u čitanju, pisanju  i razumevanju pročitanog za vršnjacima. Problem postaje vremenom sve gori  jer se gradivo koje treba  pročitati i naučiti samo povećava.  Tada počinje pakao I za dete I za roditelje. Slede loše ocene, ismevanje od strane druge dece,  pritužbe nastavnika ( uz kvalifikovanje deteta kao sporog,lenjog, nezainteresovanog  ). Kod deteta se tada se mogu javiti i neki od ova dva oblika reakcije. Ono će potražiti društvo  dece koja su problematična  ili će se povući u sebe i zatvoriti. Tako će se naravno stvoriti jedan  gard prema okolini, školi, profesorima pa I prema samim roditeljima, koji će od svog deteta ne razumevajući njegovu teškoću tražiti da uči još više.

Jasno je dakle da nije problem u učenju već u čitanju. Taj problem nije lako prevazići, on ostaje  I ne može se u klasičnom smislu “izlečiti” sa njim se mora naučiti živeti uz mnogo rada, vežbi, razumevanja I on će tek onda, vremenom postati uslovno rečeno lakši I podnošljiviji ( naravno u zavisnosti od vrste i težine disleksije ).

Izuzetno je važna podrška roditelja,porodice I nastavnika jer bez nje nema ni rezultata. Ipak ono što je najvažnije to je da njih moramo informisati o tome šta je to disleksija,kako je primetiti, gde je dijagnostifikovati I kako je pobediti.

Disleksija se retko primećuje  pre polaska u školu, mada se to redovnim predegledom kod defektologa, psihologa ili  logopeda na osnovu pojedinih parametara može naslutiti i u ranijem periodu. Zato valja obratiti pažnju na neke od sledećih znakova:

Moje dete možda ima disleksiju ako:

-          Ima problem da pročita reč, ili ne razume pročitanu reč,

-          Žali se da mu se slova kreću,vrte u krug, okreću,

-          Meša fonetski slična slova d-t, g-k, m-n,…

-          Čita slovo po slovo, sporo ili na slogove,

-          Zamenjuje slova slična po obliku b d, s z,b p,

-          Zamenjuje slogove ili ih guta ili dodaje, (bord – brod,vatra-trava )

-          Jednu reč  svaki put drugačije pročita,teško je pamti,

-          Često vidi slova kao u ogledalu…

-          Zamenjuje reči  ( dobar-obad ) ili pogadja reči

-          Preskakanje kratkih reči  u rečenici ( predlozi , prilozi , veznici )

Moje dete možda ima disgrafiju ako:

-          Piše s desna na levu ili kao u ogledalu,

-          Ne razlikuje slova slična po obliku,

-          Ne razlikuje slova slična po zvučnosti ( izgovoru ),

-          Teško povezuje glas sa slovom,

-          Neuredan rukopis, teško čitnjiv,loše postavljen u prostoru,ukrivo pisanje,

-          Slova su velika ili mala, uglasta, nepovezana jedna sa drugim,

-          Gubljenje slova ili menjanje mesta slovima ,

-          Zamena slova sličnih po obliku ili izgovoru,

-          Reči su zbijene ili previše razdvojene, ukoso ili talasasto napisane,

-          Teškoća prilikom pamćenja slova

-          Menjanje redosleda slova u reči prilikom pisanja…

 

Neke od ovih simptoma imaju i deca koja nemaju disleksiju i disgrafiju. Razlika je u tome što su simptomi kod dece s disleksijom i disgrafijom  trajniji, jači i brojniji, nego kod dece sa prolaznim teškoćama u čitanju i pisanju.

Ukoliko roditelji primete neke od ovih simptoma neka se što pre obrate defektologu,psihologu ili logopedu radi saveta šta i kako dalje. Ne mora se uvek raditi o disleksiji, moguće je da se radi samo o prolaznim teškoćama ili teškoćama u učenju ili nečemu trećem. Dijagnoza disleksije se dobija nakon uradjenih testova i pregleda.

Ono što je zanimljivo i na šta  mnogi autori ukazuju je činjenica da deca sa disleksijom imaju problem i sa:

-          Orijentacijom u prostoru,

-          Razlikovanjem leve i desne strane,

-          Finom motorikom, ( Vezivanjem pertli u uzrastu kada bi to već trebali da znaju ).

-          Dezorijentacijom,

-          Vrtoglavicom i mučninom tokom čitanja,

-          Ravnotežom i koordinacijom, (osećaj da će pasti na pokretnim stepenicama )

-          Procenom protoka vremena ( ne znaju da procene pola sata, sat vremena )

-          Gledanjem na sat,

-          Hiperaktivnošću, nemogućnođću da mirno sedi,

-          Sa redosledom nečega što treba da uradi.

 

KSAFA aparat omogućava deci sa disleksijom, disgrafijom, govornim poremećajima  i  deci sa oštećenjem sluha adekvatan tretman i  ranu stimulaciju, što je uz ranu dijagnostiku od velikog značaja za dobar rezultat .

Disleksija se kod nas nažalost otkriva prilično kasno usled neinformisanosti roditelja ali i nastavnika , što sve utiče da ta deca mnogo trpe u školi od odbacivanja i ismevanja drugova, preko  loših ocena i  nezadovoljstva nastavnika pa sve do kazni i nerazumevanja roditelja. U jednom takvom okruženju kako je već navedeno,  nije čudno ni ispoljavanje agresije, priklanjanje lošem društvu ali ni izolacija. Mogu nastati  i ozbiljne psihičke traume. Pitanje je samo da li tako mora. Dovoljno je malo  dobre volje da se informišu ljudi i podigne nivo znanja o disleksiji i disgrafiji u celoj zemlji. A onda ova deca postaju ono što u stvari i jesu neverovatno talentovana, pametna , vredna. Postaju deca koja će jednoga dana možda promeniti ovaj svet ukoliko on pokuša da njihove muke sa slovima shvati i olakša.