Život u svetu tišine

Život u svetu tišine

Koliko je važna prevencija kada je sprečavanje gluvoće u pitanju, izlišno je i govoriti. Postavlja se pitanje, medjutim, šta se globalno gledano radi na tom planu. U kojoj meri je šira populacija obaveštena, koliko je država uložila pažnje, vremena i novca u tu svrhu. Čini se ipak, da je narod slabo edukovan u tom pogledu.  Mnogo žena kod nas konzumira duvan u toku trudnoće a pojedine žene se ne libe i da uzimaju medikamente . Reći će neko:“ Šta da se radi,ako je tako već pisano, dete će se roditi sa odredjenim nedostatkom.“

Dogadja se, da par čujućih ljudi dobije dete sa oštećenjem sluha, ali ima i obrnutih slučajeva. Život je pun raznih iznenadjenja, prijatnih i neprijatnih. Ipak, ne može se i ne sme se sve prepustiti slučaju.

U cilju prevencije gluvoće moraju se organizovati tribine, treba deliti materijal sa raznim korisnim informacijama za buduće roditelje,pokrenuti odredjene akcije u medijima. To državu neće koštati mnogo ali će dosta uraditi na prevenciji oštećenja sluha i nastanka mnogih drugih oboljenja kod novorodjenčadi. Istini za volju, postoje i kod nas razna savetovališta, ali čini se da ni narod još uvek nije u potpunosti na nekoj kulturološkoj lestvici ( kada je preventiva u pitanju ) dostigao željeni nivo, da pre stupanja u brak ili odluke da ima decu poseti ustanovu takvog tipa. Sve to dobija na značaju tek kada se rodi dete sa odrejenim problemom. Uzmimo za primer da je to oštećenje sluha.

Postavlja se pitanje šta sada?

Najčešće slede svadje roditelja i prebacivanja, čija je u stvari to krivica. Nisu retki ni razvodi brakova.

U celoj toj situaciji najvažnije je reagovati brzo i ne gubiti dragoceno vreme. Dete treba najpre odvesti u zdravstvenu ustanovu i dijagnostifikovati tip i stepen oštećenja sluha. Dalje će defektolog odrediti tretman i dati roditeljima mnogo korisnih saveta kako da prate i unaprede kvalitet života svoje bebe. Neophodno je i roditelje edukovati i upoznati sa fenomenom gluvoće, jer su i oni uplašeni i zbunjeni činjenicom da njihovo dete neće čuti njihov glas, ili imati najdražu pesmu.

Kod nas se ljudi koji su dobili potomka sa oštećenjem sluha, nažalost, neće boriti isključivo sa hendikepom svog deteta već i sa mnogim drugim problemima i predrasudama.

Uzmimo na primer samo činjenicu da slušno oštećenu decu ( uzrast do 7 godina ) roditelji moraju nekoliko puta mesečno dovoditi na tretman kod defektologa.  Onda mnoge od njih čeka i dug put plaćanje autobuskih karata, putovanje na kraju tu je i nabavka slušnog aparata. Vreme čekanja na kohlearni implant neću ni pominjati. Problemi se nižu kao i troškovi. Da i ne govorim koliko to vremena oduzima roditeljima. Postavlja se pitanje kako uz sve to majka i otac da ispune svoje radne obaveze? Praktično je nemoguće ili teško izvodljivo.

Kako onda pomoći detetu?

Upravo tu bi i država mogla da pomogne, organizovanjem putem tribina, medijskim akcijama, predavanjima po školama, kao i otvaranjem novih centara ili zapošljavanjem još više  defektologa u postojećim zdravstvenim centrima, vrtićima, školama kako u glavnom gradu, tako i u unurašnjosti. To je ono što je neophodno radi rane dijagnostike oštećenja sluha koja može da utiče na to da se dobije brži tretman.

Život u svetu tišine dovoljno je težak i bez papirologije ili novčanih problema i besmisleno ga je činiti još težim. Treba se samo potruditi jer uz minimum truda i entuzijazma, svakodnevnica se može učiniti bar malo lakšom. Može se vratiti osmeh na lice nekom mališanu, koji će moći možda da čuje glas svoga oca ili majke, a zahvaljujući kohlearnom implantu ili slušnom aparatu koji je dobio na vreme neće propustiti ni dragoceno vreme u edukaciji. Komunikaciju sa vršnjacima da i ne pominjemo. Tako ćemo nadomestiti nedostatke ( nastale od najranijih dana ) i ovoj deci obezbediti lepše detinjstvo a kasnije i mogućnost kvalitetnijeg obrazovanja. Nemojmo zato sedeti skrštenih ruku jer neko upravo sada živi izolovan u svetu tišine.

Frojd je govorio da je dete otac čoveka, zato zaštitimo ove “ male ljude“ da bi bili veliki kad porastu.

 

Članak objavljen u listu Naš svet – časopis Saveza gluvih i nagluvih Srbije, broj 14/15, mart 2005.

2 komentara

  1. Poštovani, Čitajući vaš članak, nisam mogao a da ne prokomentarišem. Smatram da ste propustili jedan važan segment u životu svake gluve individue a to je znakovni jezik. Ja sam gluv od rođenja, studirao sam na Gallaudet univerzitetu, pored srpskog znakovnog jezika, znakujem i američki (ASL) a poznajem i internacionalnu znakovnu komunikaciju, kao što možete da pročitate služim se srpskim jezikom i engleskim jezikom. Sebe smatram izuzeto obrazovanom osobom a nisam u prilici da se izražavam oralno i to ne vidim kao hendikep.Niti su moji roditelji moju gluvoću gledali kao hendikep nego kao drugu mogućnost. Devedesetih smo se preselili u Ameriku, moji roditelji fluentno koriste ASL i sa mnom su komuniciraju od rodjenja na znakovnom jeziku i smatram da to je ključ uspeha kod gluve dece – znakovni jezik. Ukoliko hocete da pomognete roditeljima gluve dece naučite ih znakovni jezik kako bi komunicirali sa svojom decom. Zar to nije najvaznija stvar na svetu. Učiti decu da govore je u redu, ali vi nikada nećete nauciti decu da čuju,tako da oni nikada tom metodom neće moći da učestvuju ravnopravno u komunikaciji, u saznanju – u životu. Srdačno, Ilić

    • Ivana Dakić

      Dragi Marko, slazem se da je znakovni jezik vazan, ali to nije bio predmet clanka.
      Ipak sa druge strane vazan je i govorni jezik i ne treba ga iskljucivati. Zasto? Prosto zato sto koliko god bila vazna komunikacija sa roditeljima vazna je i komunikacija sa okolinom a ona ne govori znakovni jezik u bar ne u velikoj meri. Zato je veoma vazno da se kod slusno ostecenih paraleno usvajaju oba nacina komunikacije. U suprotnom dete ce moci da komunicira samo sa roditeljima i onima koji taj jezik znaju. Zato se uvek insistira na ideji da se iskoriste ostaci sluha ( ukoliko ih naravno ima ) I da se na njima bazira eventualan razvoj govora. Na kraju krajeva ukoliko je moguce bolje je znati dva jezika nego jedan. Zar ne?
      Moram da napomenem da ste uprkos ostecenju sluha postigli veliki uspeh i ja Vam na tome cestitam. A cestitam i Vasim roditeljima.
      Zahvaljujem se sto ste Vase iskustvo podelili sa nama i mislim da ce to mnogo znaciti kako deci sa ostecenjem sluha tako i njihovim roditeljima.
      Slobodna sam da Vas pozovem da ukoliko zelite podelite putem komentara Vasa iskustva kada je Vasa skolovanje u pitanju, savete, nacine prevazilazenja problema sa kojima ste se sretali i sl.
      Jos jednom Vas pozdravljam.

Odgovori Marko Ilić Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Možete koristiti ove HTML oznake i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>